Sunday, August 14, 2016

Pustolovina zvana Amerika #1 - Los Anđeles


















Eh. Sad se osećam kao juče kad sam stigla i svi su me saleteli, a ja ne znam šta pre da pričam. Probaću redom, ali ne garantujem. Prvo aerodrom. Ustajanje u tri ujutru, ovlaš spremanje, proveravanje top 3 stvari (kamera, telefon, žvake). Usput mi pukne gumica na pletenici. Suviše uzbuđena primetim tek četiri sata kasnije, u avionu. Tročasovni let do Frankfurta prespavam, ustanem samo u vreme užine, pite s limunom. Trinaestočasovni let do Los Anđelesa. Već premorena, ulazim u avion i vrištim od sreće (jer mi se može, izgeda ☺). Mama me smiruje, ali znam da je i ona na ivici, a jako se plašila tog leta.



Normalno, ne osećam se kao da se dešava meni, već nekom sa strane. Postajem neobično smirena, jer i dalje ne verujem. U avionu puštam film Pepeljuga, i to je definitivno jedini film koji sam izdržala da odgledam do kraja. Nije mi se dalo. Inače, da li je neko svestan koliko je hrana u avionu ukusna, POGOTOVO kad putuješ 13 sati? Ostatak puta je prošao u preslušavanju različitih albuma, uključujući Taylor Swift - 1989, ceo, i to mi je sad omiljeni album. 


Da ne dužim, slećemo. V A U. Ja naravno skičim, kad naletimo na Starbucks (koji je na svakom koraku) isto skičim, kad naletimo na bilo šta o čemu sam sanjala. Osećaj je predobar, znate? Slikam i najveće nebuloze oko sebe, jer želim što više tog sveta da sačuvam za sebe. Uzimamo neki taksi i naravno nas vozi do hotela. Na radiju sve muzika koju znam, ja bez reči. Samo gledam. Gledam kroz prozor. Skičim i dalje. Los Anđeles je neobično miran grad, očekivala sam nešto mnogo bučnije. Nema ljudi po ulicama, svi se služe uberom ili kolima. Starbucks BUKVALNO svuda.





Naravno da je celo to iskustvo bilo neverovatno, i možda najviše žalim što nisam imala pravu profesionalnu vlog kameru da vam sve prikažem u najboljem mogućem svetlu, ali kamera na mom telefonu je sasvim solidna, poslužiće. 




A sutradan - Diznilend. San svake osobe, svakog tinejdžera, deteta... E ovako. Jedna priča pre svega. Kada su moji baba i deda išli u Pariz, komentar mog dede na Diznilend je bio ,,Neću da idem tamo, nisam došao u Pariz da gledam Mikija i Paju". Kada se vratio - potpuno druga priča. Diznilend je mesto iz mojih snova, toliko SVEGA. Prvo, veoma je sličan Diznilendu u Parizu. Drugo, toliko je magičan. U glavnoj ulici su sve radnje, i u jednoj ima kao deo gde dobre vile sređuju devojčice koje uz kupljenu haljinu doplate neku određenu sumu.




 
Vožnje su jako slične kao u Diznilendu, ali nije to ono što volim kod njega. Atmosfera, niste svesni. Kada smo upoznavali princeze, svaka je imala svoju ulogu, nije samo bilo ,,Dođi da se slikamo i kraj", već su pričale s nama kao da smo u crtaću. Ljudi, ljudi su toliko fini, i sad ne pričam samo o Diznilendu, već svim gradovima u kojima smo bili, i pozdrav za moju drugaricu iz aviona, Emily. ♥








U svakom slučaju, na kraju Diznilenda sam se rasplakala, bio je i vatromet, i parada, i sve. Inače, interesantno je što, kad smo bili u Parizu, potrefilo se da smo bili baš na dvadesetoj godišnjici njihovog Diznilenda, a u Kaliforniji na šezdesetoj ☺ Parade sam vam snimila, tako da samo da to ćete videti u vlogu ☺




Zatim, sutradan, Universal studio. LJUDI MOJI. Ono nije realno.Prvo, hodaš i ne veruješ. Drugo, odjednom je pred tobom Despicable me, sa sve Gruovom kućom i Super Silly Fun Landom (I TO AKVAPARK VERZIJA!!!). Stojiš onako zabezeknut, slikaš, snimaš, ne znaš da li da plačeš od sreće ili...Naravno odmah se slikamo sa minionom i žurimo na vožnju. 








E sad. Unutra je to napravljeno do detalja, SVAKOG detalja. Vožnja nije smela da se snima, ali je to u principu vožnja u kojoj ti postaješ minion i letiš u nekoj komori, sa sve 3D naočarima. I na kraju te kao slučajno opet pretvori u čoveka. Komora u kojoj sediš se samo klati i stvara utisak kretanja. Efekti u vidu prskalica, vetra i mirisa su napravljeni do detalja. Onda izlaziš i imaš podijum na kome vidiš sebe na ekranu i pored minione koji plešu, pa izgleda kao da si sa njima. Napolju je prodavnica, a ispred Super Silly Fun Land akvapark. 





Onda smo otišli u Harry Potter deo, koji je napravljen kao Hogsmeade, sa sve Butter Bearom, Hogwarts expressom, Hogwartsom... Za Harry Potter vožnju se čekalo baaaaaaaš dugo, a taj dan je bilo 40 stepeni, pa sam ja na pola reda izašla, jer inače imam problema s nesvesticom i niskim pritiskom.




 Posle smo išli na Simsonovi vožnju koja je po meni najbolja! Svi efekti su urađeni do detalja. Zatim smo išli na Mumiju i Jurrasic park, i obe su bile takođe predobre. ONDA.

ONDA.

ONDA.

ONDA.

 http://attractionsmagazine.com/wp-content/uploads/2016/06/image013.jpg

Walking dead. LJUDI. LJUDI. NAJBOLJA STVAR IKAD. Ovako, ko ne gleda seriju, verovatno ne zna da je radnja uglavnom vezana za mentalnu ustanovu i epidemiju zombija. Cela ,,vožnja" je napravljena kao mentalna ustanova. Sa sve leševima, bolničkim stvarima, krvlju... I živim glumcima. Teoretski, ti ideš kroz bolnicu, sam, i sa strane iskaču živi glumci i plaše te. Bore se međusobno... U jednoj sobi čak ima kavez iz kog oni pokušavaju da te odvuku u njega. I GLUMA JE SAVRŠENA.

 

E sad, tamo sam se toliko plašila da izvadim kameru, pa nisam slikala, ali kucajte na internetu i videćete.

Onda smo isli na neke specijalne efekte i na neku predstavu sa kaskaderima iz poznatih filmova, npr. Divergent.


I ostala tri dana u Los Anđelesu smo uglavnom bili u šopingu, na stazi slavnih, obilazili ulice itd. Ali nije bilo ničega uzbudljivog kao što su Diznilend i Universal. Nadam se da ste uživali u prvom delu postova iz Amerike, za dva- tri dana ide i post iz Vegasa, kao i vlogovi ☺ 

Volim vas puno i hvala na strpljenju♥

XXXX

Tijana
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...